Muriel Barbery

Kad osećam teskobu, odlazim u utočište. Nema potrebe da putujem; dovoljno je da uđem u sfere svog književnog sećanja. Jer, ima li plemenitije razonode, je li tako, ima li zabavnijeg društva, ima li slađeg zanosa od književnosti?

Moć crpi iz opštevažećeg zaključka: kad zagrize voćku, covek najzad shvati. Šta shvati? Sve. Shvati sporo zrenje ljudske vrste posvećene opstanku, a potom, kad naiđe lepo veče, spoznavanju užitka, shvati besmislenost svih veštačkih potreba koje čoveka odvraćaju od prvobitne lcžnje ka vrlinama jednostavnih i uzvišenih stvari, beskorisnost govorancija, polagano i užasno propadanje svetova, koje niko neće izbeći, i, uprkos tome, predivnu nasladu cula, koja zajednički otkrivaju ljudima uživanje u umetnosli i njenu zastrašujuću lepotu.

Niko kao da nije svestan činjenice da je, pošto jesmo životinje potčinjene hladnom determinizmu fizičkog sveta, sve prethodno rečeno – ništavno.