Anete Bjeufelt

A na mom porodičnom stablu bilo je tako mnogo grana kojima je nedostajalo samo malo prolećnih pupoljaka pa da segnu u budućnost.

Čudna je pojava sećanje. Određeni prizori iz svaštare istorije razvlače se do beskonačnosti. Nikad ne dokučiš do kraja sve pojedinosti. U nekim drugim trenucima vreme proleti poput užurbane godine kojoj ne uspevaš da pohvataš konce.

Pogled se u toku dana mnogo puta promeni. Oblaci, tuge i sreća provejavaju pored rama. Žive slike, a sve su prolazne.

A kada dunu vetrovi, čvrsto se uhvati za nešto! Za ogradu, pojas za spasavanje ili naprosto za onoga do sebe.

Upij poslednji tračak svetlosti iz breza. Ne plaši se da rizikuješ i ponosi se sobom. U suprotnom se lako može dogoditi da te sreća mimoiđe.

Postoje na ovoj zemlji mesta gde je zid između bogova i ljudi tanji od pergamenta.

Isakson je bio večni lik u svetskoj istoriji. Zmija u raju. Neko ko sklopljenih ruku seje razdor i ko u svojoj prečistoj gorčini nanese što je moguće više smrtnih rana pre no što se mirne savesti povuče.

U početku sam bio samo gnevni momak iz Vinipega, koji je patio od opasne boljke koja tako često pogađa mlade: uverenja da mi svet duguje nešto posebno.

Naprosto postoje neke muke za koje samo đavo može propisati terapiju.

Kada bi naglo zalutao u moje vidno polje, dan je poprimao naročit sjaj, a u mom srcu eksplodirao bi blesak novogodišnjeg sunca.

Pipino srce bilo je kanarinac, koji je pevao suncu sve dok mu ne poiskaču modrice.

Jednostavna je i predivna ta spremnost ljudi da se nadaju.