Vivijan Ditmar

Pošto su mnogi od nas već vrlo rano naučili da su određena osećanja loša, ili nepoželjna, često ne možemo tek tako da ih proizvedemo. Neki kanali za nastanak osećanja već odavno su zapušeni, dok su drugi očigledno pogrešno povezani. To čini da, recimo, nešto interpretiramo kao pogrešno (nije kako treba), ali zbog toga ne nastaje bes, već tuga, strah ili stid.

Ako sam besna zbog prevrnute čaše mleka, to mi veoma malo koristi. Naposletku, nijedna sila na svetu ne može da vrati prosuto mleko nazad u čašu, koliko god ja bila besna.

Možemo da spoznamo da ono što nije kako treba nije sama beba, ili njeno ponašanje, već činjenica da o njoj moramo da brinemo udvoje ili čak sami – što neizbežno predstavlja preopterećenje.

Tuga je moć istinskog prihvatanja. Ona nastaje kroz tumačenje da je nešto šteta. Šteta znači da je drugačije nego što bih ja voleo, ali ne mogu, ili ne želim, ništa da menjam.

Osnovni preduslov za sposobnost da volimo svoju decu jeste ljubav prema sebi samima.

Iz ovog primera možemo da naučimo šta nam je potrebno da bismo se stvarno rasteretili: potrebno nam je neko ljudsko biće kome verujemo, kraj koga se dobro osećamo, koje je sposobno za empatiju i daje nam prostora da možemo sebi da dopustimo izražavanje nagomilanih emocija.

Dete uči da ljudi koji su mu najbliži, koji ga navodno vole najviše na svetu i od kojih je i dalje egzistencijalno zavisno u svakom pogledu, s velikom doslednošću odbijaju njega i njegove potrebe i ostavljaju ga samog s njegovim bolom. Jedina sigurnost koja odatle može da se nauči jeste sigurnost da se naklonost može kupiti potčinjavanjem. Da li je to zaista ono što svojoj deci hoćemo da predamo u nasleđe?

Kreativnost kao odgovor na konflikt potreba znači da se traži rešenje kojim će svi učesnici biti što zadovoljniji. Ovakva rešenja ja rado nazivam rešenjima koja povezuju pošto povezuju potrebe svih. Ona se od klasičnog kompromisa razlikuju po tome što on često ima natruo ukus – pošto rešenjem niko nije zaista zadovoljan.

„Paradoksalno je, ali istinito da roditelji upotrebom moći gube uticaj, dok će odricanjem od svoje moći ili odbijanjem da je koriste imati više uticaja na svoju decu.“

ko nastaju osećanja?

Prema