Sara Pener

„U redu je da se čovek promeni“, prekinula sam ga, „ali ne i da sakrije, zakopa delove svoje ličnosti.“

Od trenutka kad sam na tom pristaništu obavila ruke Džejmsu oko vrata i šapatom rekla da, ambiciozna istoričarka u meni se povukla i ustupila mesto njegovoj budućoj supruzi.

Dvanaest minuta. Jedva merljiv delić života, a ipak dovoljno da mu promeni tok.

Nepoznato je za mene nekad bilo nelagodan koncept, ali sada sam shvatala da je prepuno mogućnosti.

Nepoznato je za mene nekad bilo nelagodan koncept, ali sada sam shvatala da je prepuno mogućnosti.

Zašto se toliko trudimo da zaštitimo nežan detinji um? Time im samo uskratimo istinu – i šansu da postanu neosetljivi na nju pre no što dođe i grubo im zalupa na vrata.

Izlečenje putem osvete.

No tako nešto ne postoji – i nikad nije ni postojalo. Povređivanje drugih me je samo još gore povredilo.

Ako me je proteklih nekoliko dana ičemu naučilo, bila je to važnost bacanja novog svetla na stare istine skrivene na mračnim mestima.

I malo je nedostajalo da mu to prođe, ali ipak nije. Jer sada, pošto sam se fizički i emocionalno distancirala od ovog čoveka, bila sam u stanju da sagledam njegovu stvarnu prirodu – a ona je zaudarala na obmanu i nepoštenje.

najveće istine nikad ne leže na površini. Moraju se iskopati, podići naspram svetla i dobro isprati.