Tomas Hardi

oša sreća je fin opijat za lični strah

Skupina je – iz onog društvenog staleža koji misli pretače u osećanja, a osećanja u gungulu – prionula na posao sa izvanrednom konfuzijom.

donekle prkosno podigla glavu da nešto objasni jednom visokom muškarcu, nagoveštavalo da u tom tananom ljudskom biću ima dovoljno potencijala za uznemirujuće hrabra dela, i dovoljno odvažnosti da ih sprovede u delo.

osećanje je bilo toliko izraženo da je njen instinkt u dve-tri prilike bio naprosto da hoda kao kraljica među tim bogovima zemlje na ugaru, kao sestrica malog Jupitera,

jutros je to bilo jednako loše kao i u braku – oči svuda!“

mi smo skloni da mislimo o ljudima u krajnostima.

činilo se da se grobu približava kao što se hiperbola približava ravnoj liniji – manje direktno što je bliži, sve dok ne postane neizvesno hoće li ikad uopšte stići do njega.

pokazujući svoju proćerdanu genijalnost tako što je belo zurio u vizije uzvišene sudbine

nisam ni bolestan ni nesrećan, pastiru, ali nisam ni dana mlađi.“

Materijalni uzroci i emotivne posledice nikada se ne mogu složiti u pravilnu jednačinu.