Uspon zla

Kao i Strajk, Šenker je od samog početka bio ubeđen da ju je Viteker ubio i mada ophrvan tugom, bio je toliko gnevan i ratoboran, željan osvete da je Vitekeru sigurno laknulo što su ga odveli u pritvor, van Šenkerovog domašaja.

Poželeo im je prijatno jutro i otišao, pitajući se da li mu je ostalo nešto para za taksi, pa premestio cigaretu u levu ruku jer je dejstvo lokalne anestezije počelo da slabi, te su mu na hladnom ranojutarnjem vazduhu desna ruka i slomljen nos bolno pulsirali.

*

– U Jorkšir? Ne seri? – rekao je Šenker preko telefona kad je pozvao Strajka da mu kaže kako je nabavio kola, a ovaj mu otkrio kuda treba da ga vozi. – U Jorkšir?

– Tačnije, u Mašam – dodade Strajk. – Slušaj, već sam ti rekao: platiću ti koliko god tražiš kad nabavim pare. Moram na venčanje koje ne želim da propustim. A nemamo baš mnogo vremena... koliko god budeš tražio, Šenkeru, dobićeš, dajem ti reč, čim budem došao do para.

– I na čiju to svadbu žurimo?

– Robininu – odvrati Strajk.

– Aha – reče Šenker. Zvučao je zadovoljno. – Da, pa, u tom slučaju, Bansen, idemo. Rekao sam ti da ne treba da...

– ... Da...

– I Alisa ti je rekla da...

– Jeste, rekla mi je, i to na sav glas, jebote.

Strajk je bio bezmalo siguran da Šenker spava s Alisom. Drugačije nije mogao da objasni zašto mu je Šenker kao iz topa predložio Alisu, kad mu je detektiv objasnio da mu treba neka žena da odigra ključnu ulogu u postavljanju zamke Donaldu Lengu. Alisa je tražila sto funti za taj posao, naglasivši Strajku da bi tražila daleko više da je njegova partnerka nije doživotno zadužila.

– Šenkeru, o tome ćemo usput. Moram nešto da jedem i da se istuširam. Daj bože da uopšte stignemo na vreme.

I tako su se njih dvojica zaputili na sever u mercedesu koji je Šenker pozajmio; od koga, Strajk ga nije pitao. Budući da noćima nije oka sklopio, prvih stotinak kilometara je dremao, pa se prenuo, glasno hrknuvši, kad mu je zavibrirao mobilni.

– Strajk – pospano je rekao.

– Svaka čast, druže – oglasi se Vordli.

Ton mu nije bio usklađen s laskavim rečima. Uostalom, Vordli je vodio istragu kad su odbacili mogućnost da je Rej Vilijams umešan u Kelsino ubistvo.

– Živ bio – reče Strajk. – Nadam se da ti je jasno da si ti jedini pandur u Londonu koji još uvek želi da razgovara sa mnom.

– Ma, znaš mene – odvrati Vordli, malo živnuvši. – Važno je kakav si, a ne ko si. Mislio sam da bi te zanimalo: već su našli Ričarda i eno ga, peva kao ptičica.

– Ričarda... – promumla Strajk.

Imao je utisak da su mu se misli napokon pročistile od svega što ga je opsedalo proteklih meseci. Zagledao se kroz bočni prozor u prijatan prizor raskošno ozelenelog drveća. Osećao se kao da bi danima mogao da spava.

– Riči... Diki... motocikl – podseti ga Vordli.

– A, da – odvrati Strajk, rasejano počešavši ušiveno uvo, pa uzviknu: – U, jebote, al’ boli... izvini, znači, već je propevao?

– Momak nije mnogo bistar – nastavi Vordli. – Našli smo gomilu ukradene robe u njegovom stanu

Čovek može da vidi lepotu bezmalo u svemu ako zastane i potraži je