Pisma Mileni

Imaš jednu osobenost – verujem da je ona suštinski deo tvoga bića i da su drugi krivi što ne dolazi uvek do izražaja – koju još ni kod koga nisam otkrio i koja mi je, uprkos tome što sam je kod tebe otkrio, i dalje nezamisliva. Ta osobenost se sastoji u tome da ne možeš da prouzrokuješ patnju. I to ne iz sažaljenja, nego zato što ne umeš.

To je, dakle, mogućnost, doduše, malo je tužno biti zajedno samo 4 umorna noćna sata

Ne znam zašto ti pričam ovu stravičnu priču. Možda samo zato što i nas muče isti demoni, pa tako ova priča pripada nama, kao što i mi pripadamo njoj.“

Da li sam preterano isticao svoju sreću? Zar nema nikakve vajde od mleka i maslaca i salate, nego mi treba hrana u obliku tvog prisustva?

A pritom to uopšte nije ljubav prema tebi, nego nešto više, nego ljubav prema sopstvenom životu koji si mi darovala.

Zar bi mogla da mi budeš ono što jesi kada ne bih bio siguran u tebe?

Šok zbog toga zato što će mi to oduzeti vreme, a meni treba sve vreme i hiljadu puta više od sveg vremena, a najradije sve vreme koje postoji za tebe, za razmišljanje o tebi, za disanje u tebi.

„Ja ne mogu da odem, ali ako me teraš, onda ću otići. Da li me teraš?“

Ima li, Milena, uopšte toliko strpljenja na ovom svetu koliko je meni potrebno?

ne smeš da zaboraviš da je zapravo lako razlikovati šalu i ozbiljnost, ali ako je čoveku neka osoba toliko bitna da mu od nje život zavisi, onda ipak nije lako