Poniženi i uvređeni

Чудно је шта може да учини један сунчев зрак од душе човекове!

„Бедни“ нису само људи лишени материјалног благостања или неопходних средстава за живот већ и људи који су несрећни, сиромашни, понижени и тиме изазивају симпатије и саосећање. У том смислу појмови „бедни“, „понижени“ и „увређени“ могу се сматрати синонимима.

Сама сам му рекла, сама, да ничим нећу да га везујем. С њим је тако боље: узице нико не воли, ни ја, прва. А ипак волим да му будем робиња, добровољна робиња; да трпим од њега све, само нека је уз мене, само да га могу гледати! Чини ми се да бих пристала и другу да воли само да то буде преда мном, да и ја будем крај њега… Каква нискост, зар не, Вања?

Што год је врлина чистија, утолико више у њој има егоизма.

Стари су се много волели. И љубав и дугогодишња навика везали су их нераскидиво. Али Николај Сергејич је не само сад већ и раније, у најсрећније време, био некако некомуникативан према својој Ани Андрејевној, понекад чак и строг, особито пред другима. Код извесних људи, који иначе нежно и танано осећају, јавља се понекад некаква упорност, некакво стидљиво устезање да се откривају и чак да и најдражем бићу открију своју нежност, не само пред другима него чак и насамо; насамо још и више. Само понекад избија из њих нежност и утолико ватреније, утолико необузданије што је дуже била задржавана.

тренуцима добија још оштрине, ипак лишава сваке могућности да се бори с осећањима. Њега нико не слуша, он постаје непотребан, и тај расцеп још више појачава плашљиво и тегобно очекивање. Мени се чини да такав душевни страх донекле осећају људи који се боје мртваца. Али је у мојем осећању неодређеност опасности још повећавала мучење.

Сећам се, стајао сам леђима окренут вратима и узимао са стола шешир и одједном, тог истог тренутка, синула ми је мисао да ћу, чим се окренем, неминовно угледати Смита; прво ће полако отворити врата, застаће на прагу и погледати собу. Затим ће лагано, оборене главе, ући, стати пред

утисака у новом стану, или од недавне потиштености – тек мене је, мало-помало и постепено, од првог сумрака почело да обузима оно душевно стање у коме се тако често налазим сада, овако болестан, ноћу, и које називам мистичним страхом. То је најтежа, мучна страва од нечега што ни сам не могу да одредим; од нечега непојмљивог, што не постоји у свету, али што ће неизоставно, можда овог тренутка, настати, као подсмех свим разлозима разума; доћи, стати поред мене као неоспорна чињеница, ужасна, ружна и неумољива. Та бојазан расте обично све више и више, без обзира на све могуће разлоге разума, тако да се најзад ум, упркос томе што у тим

„Како је то лепо! Како су то болни стихови, Вања! И каква фантастична, широка слика. Само основа, а шара тек наговештена, вези што желиш. Два осећања: прво и последње“

„Бедни“ нису само људи лишени материјалног благостања или неопходних средстава за живот већ и људи који су несрећни, сиромашни, понижени и тиме изазивају симпатије и саосећање.

Жене пак, „искаљујући“ тако своје срце, почињу да плачу најискренијим сузама, а најосетљивије међу њима добијају хистеричан напад. Врло проста и сасвим обична ствар, која се најчешће јавља у животу кад нам је на срцу нека друга, често никоме непозната туга, коју бисмо хтели а немамо коме да кажемо.