Noćna škola – Završnica

„U životu nikuda ne možeš stići tako što ćeš biti ravnodušan. Veličina potiče iz strasti. A strast gotovo uvek ide ruku podruku sa besom. Možeš to obuzdavati kod sebe ili prihvatiti, i usmeriti u pozitivnom pravcu.

„Šta je ovo, dođavola?“, upita Lukas.

„Ko su ovi ljudi?“, promrmlja Zoe, mršteći se.

Ulazna vrata behu otvorena, a ispred njih Eli je videla dugi niz automobila koji se protezao prilaznim putem.

Izabela je stajala kraj ulaza sa Zelaznijem. Sunce je bleštalo kroz vitražne prozore iznad njihovih glava, bojeći predvorje zlatnom i plavom svetlošću. Svi su uzbuđeno žamorili, gestikulirali i objašnjavali. Izabela se široko osmehivala.

Kad je direktorka primetila da Eli i ostali stoje na ulazu u predvorje, odmah im je pritrčala.

„Šta kažete?“, pitala je, blistavih očiju.

„Predivno“, reče Nikol, vedro se osmehujući.

„Šta se dešava?“, upita Rejčel.

„Vraćaju se.“ Izabela odmahnu rukom ka prepunom predvorju. „Đaci koji su otišli kad je Natanijel podelio Orion – sad se vraćaju. A dolaze i novi.“ Ona pokaza ka grupi koja je pomalo stidljivo stajala u jednom uglu, ispod tapiserije sa slikom vitezova u oklopima.

„To su đaci iz Poljske“, objasnila im je Izabela. „Njihovi roditelji su me zvali da pitaju da li deca mogu da dođu u Simeriju preko razmene. Čuli su za Auroru i žele da se uključe. Očigledno je da i tamo nova grupa kreće s radom.“ Ona duboko udahnu. „A biće ih još. Upravo sam razgovarala telefonom sa američkim studentima koji žele da se upišu u sledećem polugodištu. Dobijam mejlove i pozive iz Kanade, Australije, Nemačke, Belgije...“ Ona se zakikoće. „Ako se ovako nastavi, moraćemo da proširimo školu.“

Eli prigušeno zajeca.

Ko zna gde je Karter? Nije uspela da ga spase i sačuva.

Nije uspela da ga zaštiti.

Trebalo je nešto da učinim. A ja sam ga izgubila.

Još uvek držeći knjigu u rukama, polako se spustila na pod i položila glavu na kolena.

Zašto nisu mogli da provedu ni dan kao normalna deca u normalnoj školi, deca kojoj su najveći problem ocene?

Na kraju krajeva, ljudi su i ranije menjali svet.

Zašto ne bismo i mi?

Iako su od tada prošle već dve nedelje, još uvek je bila jednako oduševljena zbog toga što se Karter vratio. Što ga svakog jutra vidi za stolom na doručku. Što joj dolazi na prozor sobe posle povečerja, i stoji na ispustu smešeći se očima tamnim kao noć.

Nije želela da se ikada više razdvoji od njega.

„Hoćeš li da prekršimo Pravila?“

Iznad svega, želela je Kartera. Poželela je da otrči preko krova do njegove sobe. Da mu sve ispriča. Da joj on pomogne da sve raščlani i da se smiri. Da je on tu, ona bi znala šta da radi.

Ali on nije bio tu. Bila je sasvim sama.

Žudela je da vidi Karterovo lice. Da mu čuje glas. Želela je da se sretne s njim u hodniku i kaže mu: „Ćao!“ Sasvim nemarno. Zato što se viđaju svaki dan, i što njihov susret ne znači ništa posebno. Zato što će se opet videti za koji minut.

„Ćao i tebi“, zamišljala ga je kako joj odgovara. A zbog toga se, ko zna zašto, osećala još gore.

Najveće iznenađenje priredio im je Devetka. Zaposlio se kod Radža kao jedan od njegovih čuvara. Radž je govorio da zaista obećava. Eli ga je ponekad viđala na terenu.

„Ćao, komplikacijo“, uvek joj je govorio u prolazu.