Mudrost nesigurnosti

Ako se plašim, moje napore da se osećam i ponašam hrabro pokreće strah, jer se ja plašim straha, što, jednostavno rečeno, znači da se moji napori da pobegnem od onoga što jesam kreću ukrug.

. Jer sva zadovoljstva su sadašnja i ništa osim potpune svesnosti sadašnjice ne može ni blizu da jamči buduću sreću. Mogu da uradim nešto da bih jeo sutra, ili da odem na izlet u planine sledeće nedelje, ali zapravo ne postoji način da budem siguran da će me to usrećiti. Naprotiv, opšte je iskustvo da ništa ne uništava „zadovoljstvo“ kao kad posmatrate sebe usred njega da vidite odgovara li vam. Možete da živite samo u jednom trenutku odjednom, ne možete istovremeno da mislite o slušanju talasa i uživate u slušanju talasa. Protivrečnosti te vrste jesu jedini stvarni postupci bez slobode.

Sveti Pavle: „Volju imam u sebi, ali ne i moć da učinim ono što je dobro. Jer ne činim dobro što hoću nego zlo što neću činim.“[2]

Prosto kažu „medicinskim“ jezikom da smo dozvolili razmišljanju mozgom da se razvije i upravlja nam životima preko svake mere u odnosu na „instinktivnu mudrost“, koju smo pustili da atrofira.

pokušavamo da rešimo naše probleme svesnim razmišljanjem umesto nesvesnim „znanjem“. To nam čini uslugu manju nego što bismo želeli da pretpostavimo.

Definisati znači utvrditi i, kad zaista razmislite o tome, stvaran život nije utvrđen.“

Ako se moja sreća ovog trenutka sastoji uglavnom od preispitivanja srećnih uspomena i očekivanja, onda sam slabo svestan sadašnjosti. I biću i dalje slabo svestan sadašnjosti kad se dogode stvari koje sam očekivao. Zato što sam stvorio naviku da se osvrćem ili gledam unapred, zbog čega mi je teško da budem prisutan ovde i sada. Ako sam zbog svoje obuzetosti prošlošću i budućnošću manje svestan sadašnjosti, moram početi da se pitam živim li zapravo u stvarnom svetu.

Snaga sećanja i očekivanja je takva da za većinu ljudi prošlost i budućnost nisu kao da su stvarne, već su stvarnije od sadašnjosti. Sadašnjost ne može da se živi srećno ako se prošlost ne „raščisti“, a budućnost nam ne bude blistava od obećanja.

Vera, s druge strane, jeste neograničeno otvoren um prema istini, kakvom god se ona pokazala. Vera nema unapred stvorenih zamisli; to je zaranjanje u nepoznato. Verovanje se drži za nešto, ali vera oslobađa. U tom smislu te reči, vera je osnovna vrlina nauke, a isto tako i bilo koje religije koja nije samozavaranje.

Većina nas veruje da bismo se osećali sigurno, da bi naši pojedinačni životi delovali vredno i značajno. Verovanje je tako postalo pokušaj držanja za život, da se on ščepa i zadrži za sebe. Ali život i njegove tajne ne možete razumeti dokle god pokušavate da ih ščepate. Zapravo, i ne možete da ih ščepate, baš kao što ne možete da odšetate s rekom u kofi.

ne treba verovanje, jer možemo da verujemo samo u ono što već znamo, unapred zamišljeno i izmaštano. Ali ovo je izvan svake mašte. Moramo samo da otvorimo oči uma dovoljno široko i „istina će izaći na videlo“.