Preživeti haos

Zašto se obraćamo nekoj osobi? Ili zašto joj se ne obraćamo? Zašto komuniciramo na jedan, a ne na drugi način? Zašto govorimo to što govorimo? Ili, zašto ne govorimo ono o čemu ćutimo?
Pitanje o tome zašto je „ZAŠTO“ ključ ne samo (dobre, efikasne, uspešne, promišljene) komunikacije nego i razumevanja sveta i naše sopstvene pozicije u njemu, vodi nas do temeljnih filozofskih promišljanja o svrsi našeg angažovanja s drugima i vrednostima koje nas orijentišu u našim akcijama.

Ima trenutaka u životu kada je pitanje možemo li misliti drugačije nego što mislimo i opažati stvari drugačije nego što ih vidimo neophodno postaviti da bismo nastavili da posmatramo i razmišljamo.
Mišel Fuko

Ako, dakle, živimo u haosu, kako ga je mogućno preživeti?
Jedan od odgovora svakako se nalazi u naporu da se ozbiljno i radoznalo priđe onome što nas čini ljudima.
A to je komunikacija.
Ako je ključ preživljavanja u doba haosa obnova komunikacije u mikrozajednicama, kako bi se našao zajednički interes – mimo velikih priča, ideologija i politika – i time renovirao prostor za promišljanje koncepta opšteg dobra (res-publica), onda svako od nas najpre mora da krene od sebe i uloži napor kako bi otkrio svrhu svoje razmene s drugima.

neizdiferencirano stanje koje se pojavljuje kroz nastajući procep tokom stvaranja sveta, odnosno razdvajanja neba i zemlje

Bez haosa koji je bio na početku nema ni kosmosa (κόσμος), odnosno poretka

se nadamo da ćemo živeti; i pošto se uvek pripremamo da budemo srećni, neizbežno je da to nikad nismo.

suviše sporu da stigne, kao da bismo ubrzali njen hod; ili prizivamo prošlost da bismo je zadržali kao odviše prolaznu; i toliko smo nesmotreni da bludimo u vremenima koja nisu naša, a nikako ne mislimo na jedino koje nam pripada; i toliko smo lakomisleni da mislimo na ona koja ne postoje više, a bežimo bez razmišljanja od jedinog koje postoji. To dolazi otuda što nas sadašnjost, obično, vređa. Odvraćamo pogled od nje jer nas ožalošćava; a ako nam je prijatna, žalimo što vidimo da nam izmiče. Pokušavamo da je održimo budućnošću, i hoćemo da raspolažemo stvarima koje nisu u našoj moći, za jedno vreme za koje nemamo nikakvo jamstvo da ćemo dospeti.

Neka svako ispita svoje misli; naći će da su sve obuzete prošlošću i budućnošću. Mi gotovo i ne mislimo na sadašnjost; a ako i mislimo, to je samo zato da bismo u njoj našli uput kako da raspolažemo budućnošću. Sadašnjost nam nije nikad svrha. Prošlost i sadašnjost su nam sredstva; jedino budućnost nam je svrha. Na taj način, mi nikad ne živimo, nego

Mi se nikad ne držimo sadašnjosti. Preduhitravamo budućnost kao

Pametno postavljeno pitanje u ovom smislu bilo bi svako u kojem tražimo mišljenje sagovornika o temi koja je njemu bliska.

Na rutinski postavljena pitanja ne možemo da očekujemo nikakav drugi do rutinski odgovor.