Portret umetnika u mladosti

Dim se dizao sa čitave zemlje, sa zamagljenih okeana, dim njene hvale. Zemlja je bila kao lelujava zanjihana kadionica, lopta tamjana, elipsoidna lopta. Ritam odjednom zamre; klicanje njegovog srca bilo je prekinuto. Njegove usne počeše da šapuću prve stihove, ponavljajući ih stalno; onda nastaviše spotičući se kroz polustihove, mucajući i zastajući; i onda stadoše. Klicanje njegovog srca bilo je prekinuto.

Tvoj plamen srce čoveku izgara,

očima ti si savladala njega.

Zar umorna još nisi od svog žara?

Zar umorna još nisi od svog žara,

ti koja mamiš pale serafime?

Ne pričaj više o danima čara.

A ako je on nju prestrogo ocenio? Šta ako je njen život samo prosta krunica sati, ako joj je život jednostavan i čudnovat kao život neke ptice, veseo izjutra, ustreptao celog dana, umoran pri zalasku sunca? Ako je njeno srce prosto i ćudljivo kao ptičje srce?

Tragična emocija je, u stvari, lice koje gleda na dve strane, ka strahu i ka sažaljenju, a i jedno i drugo su njene faze. Vidiš da upotrebljavam reč zaustavljati. Ja mislim da je tragična emocija statična. Ili bolje, dramatična emocija je takva. Osećanja koja izaziva nesavršena umetnost su kinetična, žudnja ili gađenje. Žudnja nas nagoni da nešto posedujemo, da idemo ka nečemu; gađenje nas nagoni da nešto napustimo, da odemo od nečega. Umetnosti koje ih izazivaju, pornografske ili didaktične, jesu, prema tome, nesavršene umetnosti. Estetska emocija (upotrebio sam opšti izraz) prema tome je statična. Duh se zaustavlja i uzdiže iznad žudnje i gađenja.“

„Sažaljenje je ono osećanje koje zaustavlja duh pred svim što je teško i trajno u ljudskim patnjama i sjedinjuje ga s čovekom paćenikom. Strah je ono osećanje koje zaustavlja duh pred svim što je teško i trajno u ljudskim patnjama i sjedinjuje ga sa tajnim uzrokom.“

„Ovaj narod, i ova zemlja, i ovaj život su me stvorili“, reče on. „Izraziću se onako kakav sam.“

„Gnusna i odvratna hulja, eto to je on!“

To je bio njegov epitaf za sva mrtva prijateljstva i Stiven se pitao da li će istim takvim tonom govoriti kad se bude sećao njega.

„Ta pitanja su vrlo duboka, gospodine Dedaluse“, reče asistent. „To je kao kad gledate sa stena Mohera u dubine. Mnogi zarone u dubine a nikad ne izrone. Samo izvežbani ronilac može da zaroni u te dubine i da ih ispita i opet izroni na površinu.“

„Vi ste umetnik, zar ne, gospodine Dedaluse?“, reče asistent podižući pogled i žmirkajući bledim očima. „Cilj umetnika je stvaranje lepog. Šta je lepo, drugo je pitanje.“