Put do integriteta

Dante skreće sa stranice i gleda pravo u svoju publiku – u vas, dok čitate ovo, u ovom trenutku. On se preselio u večnu sadašnjost. „Večno” ne znači nešto što traje dugo, već nešto što je vanvremensko. Zapamtite, Dante se poistovećuje sa svetlošću, a pri brzini svetlosti vreme više ne postoji. Foton može biti bilo gde, svuda, u svakom trenutku istorije.

Bol izazivaju razni događaji, dok je patnja rezultat načina na koji se suočavamo sa događajima – kako se postavljamo prema njima i, naročito, šta mislimo o njima. Kao što je Epiktet napisao u drugom veku: „Ljude ne uznemirava ono što im se događa, već njihove misli o tome što im se događa.”

Kant je smatrao da naši umovi stvaraju sva naša iskustva, u­ključujući prostor i vreme. Tamo negde možda postoji stvarnost, ali mi možemo da je doživimo samo kroz filter vlastite subjektivne percepciije, što znači da niko nikada ne može da zna šta je apsolutna istina.

Mnogi moji klijenti, kojima je popularna psihologija sasvim novo iskustvo, smatraju da nas „pozitivne” misli, kao što je: „Volim svoj posao”, čine srećnima, dok nas negativne misli poput: „Mrzim svoj posao”, čine nesrećnima. Međutim, neka radosna izjava može da se doživi kao smrt duše ukoliko znate da nije istinita, dok navodno „negativna” misao može da vas oslobodi da biste mogli da osetite radost.

Verovanje u stvari koje, na najdubljem nivou, nisu istinite za nas jeste najuobičajeniji način da izgubimo sopstveni integritet. Tada izvire patnja – ne kao kazna, već kao signal da smo rastrzani. Svrha patnje je u tome da nam pomogne da pronađemo svoje unutrašnje razdore, povratimo osećaj za realnost i zacelimo te unutra­šnje naprsline.

stanje bezbrižne radosti.

Dakle, koje su vaše zone za izbegavanje, vaše „zone koje se ne spominju”? O čemu god ne želite ništa da znate, šta god vas najviše uznemirava, čini da se osećate neprijatno, iritira vas i čini anksioznim, predstavlja glavnu zonu kapije pakla.

Kako biste nastavili putem integriteta, morate se kretati među tajnim stvarima – to jest – stvarima koje ste tajili od sebe samih. U Poglavlju 1 priznali ste da ste izgubljeni; sada je vreme da objasnite sebi zašto.

Kada potpuno razgradimo laž da smo odvojeni unutar sebe, pridružujemo se Danteu i svima ostalima, svemu ostalom. Zaboravljamo sebe kao mala, prokleta bića na ugroženoj planeti i pamtimo sebe kao l’amor che move il sole e l’altre stelle, „ljubav koja pomera sunce i druge zvezde”.

verovatnoća da potpuno sami pronađemo put nazad ka celovitosti identiteta gotovo je nepostojeća. Uostalom, skrenuli smo sa kursa baš zbog ideja i ponašanja koje smo učili od samog rođenja. Većina tih grešaka vreba iz naših psiholoških slepih mrlja. Bez nečije spoljašnje pomoći, možda ih nikada nećemo ni videti, ma koliko se ozbiljno trudili. Međutim, neko sa drugačijom perspektivom može da uoči ono što smo mi prevideli i da nas usmeri na pravi put.