Prvi ruski pisac ovenčan Nobelovom nagradom.
Opet su došla mračna, nemirna vremena, bojim se — zadugo. Vuk dlaku menja, ali ćud nikada! Takva je i Rusija: čitava naša istorija je korak napred, dva nazad, svom iskonskom biću — sirovom primitivizmu, prapočetku stvari.
Poslednji klasik i prvi ruski pisac ovenčan Nobelovom nagradom 1933. godine, Ivan Bunjin je modernista koji se javio na prelomu dva veka i dve epohe, objedinivši najbolje tradicije ruske književnosti XIX veka — Puškinovu jasnost, Tolstojevu prirodnost i Čehovljevu sažetost — sa književnim ukusom nastupajućeg „srebrnog veka“ ruske književnosti. Pošto je emigrirao u Pariz 1920, u Sovjetskom Savezu je proskribovan, ali se proslavio ne samo među ruskim emigrantima i francuskim piscima već ga zapažaju i D. H. Lorens i Leonard Vulf koji prevode i objavljuju njegove priče u znamenitoj izdavačkoj kući Hogart pres.
Preteča književne minijature XX veka i majstor kratke forme, Bunjin virtuozno evocira uspomene iz predrevolucionarne Rusije, sva ona neprolazna obeležja jednog doba koje je nestalo ili je na izdisaju. Ovim izborom, koji žanrovski i tematski uokviruje „Rusiju na izmaku“, obuhvaćene su kratke priče nastale najvećim delom posle 1920, objavljivane u ruskim časopisima u emigraciji i njegovim zagraničnim zbirkama priča i zapisa.
„Nije mi poznat nijedan pisac čiji je spoljašnji svet tako tesno povezan s unutrašnjim, čiji su osećaji tako tačni i neophodni, a svet tako samosvojan i nepredvidljiv.“
— Andre Žid
„Mene je sovjetski vojni tribunal 1943. godine osudio na deset godina logora zato što sam izjavio da je Ivan Bunjin ruski klasik.“
— Varlam Šalamov
„Emotivni naboj Bunjinovih sećanja podseća na Prusta… Zapanjujuće prijemčivo.“
— Publishers Weekly
