Kada udari nevolja na Srbina, neka pošast, prirodna kataklizma ili rat, u njemu se probude najplemenitija osećanja, koja su u doba mira i prosperiteta uglavnom nevidljiva i potisnuta koristoljubljem i sebičnošću. Čim nagrne nesreća, Srbin se oseti pozvanim da pomogne, da se žrtvuje, solidariše sa nastradalima, do te mere da čoveku od ponosa što pripada tome plemenu suze naviru na oči. Nestanu tada u njemu sva ljubomora i zavist, pokvarenost i prevara, obest i zloba, sve ono što ga krasi kada život ide normalnim tokom, daleko od stradanja. Onu poslovičnu „komšijsku kravu“, kojoj u miru želi sve najgore, u vreme velikih nesreća on je spreman da spase, izbavi iz nevolje po cenu vlastitog života. Ali kad se život vrati u svoj redovan tok, Srbin postaje ponovo onaj stari pokvarenjak pun zavisti i zlobe, koji će tu istu „komšijsku kravu“ rado otrovati, ako to već nema neko drugi da uradi umesto njega.
Kada bi Srbi živeli pod stalnim pritiskom nesreća i katastrofa, bili bi najplemenitiji narod na svetu. Ovako, kako te nesreće, hvala bogu, prođu, Srbi ostaju samo jedno od milion plemena sa svim svojim manama i vrlinama.