Boja purpura

Mis Sili, kaz’la ona, bolj’ da ćutiš. Bog bi te mogô čuti.

Pa nek me čuje, kaz’la sam. Da je ikad slušô jadne obojene žene svet bi bio drugačiji, ka’ ti kažem.

Ona pričala i pričala, tudila se da me odvuče od svetogrđa. Al’ svetogrđe baš ono što želim.

Ceo život me nije bilo briga šta ljudi misle o onom što radim, kaz’la sam. Al’ duboko u srcu me bilo briga za Boga. Šta će on misliti. I ja došla do zaključka da on ne misli. Sam’ sedi tamo gore u slavi i gluv, rekla bi’. Al’ nije lako probati bez Boga. Čak i ako znaš da nije tamo, bez njega teško.

Ja grešnica, kaz’la Šug. Jer sam se rodila. Ne poričem. Al’ kad jednom s’vatiš šta nas čeka, šta drugo mo’š da budeš?

Grešnice se bolje provode, kaz’la sam.

Znaš zašto?, pitala me ona.

Jer ne brineš celo vreme o Bogu, kaz’la sam.

Nee, nije to, rekla ona. Mi mlogo brinemo o Bogu. Al’ kad jednom osetimo da nas Bog voli, mi damo sve od sebe da mu udovoljimo onakve kakve smo

Baš onda kad me tol’ko bolelo da ne znam kako se zovem, oni mislili da pravo vreme da s’ pokajem.
Nasmejala se. Ja bila suviše velika budala da s’ pokajem.

A kako si ti, draga Sestro? Godine dolaze i prolaze bez ijedne reči od tebe. Zajedničko nam je samo nebo nad nama. Često gledam u njega kao da ću nekako, poput odraza u njegovom beskraju, jednoga dana videti tvoje oči. Tvoje drage, krupne, bistre i lepe oči.

Stalno me zasmejavô. Kako to da više nije zabavan?, pita. Kako to da s’ više skoro nikad ne smeje? Bože gospode, Sili, kaže, Šta s’ desilo s onim muškarcem kog sam volela?

Da sam samo tad znao ovo što znam sad!, rekao je.

Ali kako je mogao znati? Mnogo šta ne shvatamo. I toliko nesreće proističe iz toga.

Bog je u tebi i u svakom drugom. Dođeš na svet s Bogom. Al’ samo oni koji ga traže u sebi oni ga i nađu. A nekad se to pokaže čak i kad ga ne tražiš, čak ni kad ne znaš šta tražiš.

jesi ikad našla Boga u crkvi? Ja nisam nikad. Našla sam samo gomilu ljudi što s’ nadaju da će im se on pokazati. Kad god ja osetila Boga u crkvi, to bio Bog kog ja donela sa sobom.

Bilo kako bilo, Bog kom se ja molila i kom pisala je muškarac. I on ponaša baš kô svi muškarci koje ja ikad upoznala. Beznačajni, rasejani i pogani.

Zajedničko nam je samo nebo nad nama. Često gledam u njega kao da ću nekako, poput odraza u njegovom beskraju, jednoga dana videti tvoje oči.

Pa smo se spustili na kolena, odmah tamo na palubi, i zahvalili se Bogu što nam je dozvolio da vidimo kopno za kojim su naši očevi i majke plakali – i živeli i umrli – da ga ponovo vide.