Pod kožom

Francuski kriminolog, doktor Lokard, je jednom izjavio da Svaki kriminalac ostavi nešto svoje na mestu zločina nešto bez obzira koliko je malo i uvek ponese nešto sa tog mesta.

Bio je u mraku. Moj život je u mraku. Sve što sam ranije uzimala zdravo za gotovo sada mi je nestalo, strašno. Mislila sam da postoji neko napolju ko želi da me povredi, što je bilo dovoljno zastrašujuće samo po sebi, ali sam sada shvatila da nigde nisam sigurna. Ni napolju, ni unutra, ni sa osobom sa kojom sam u braku petnaest godina, ni u svojoj kući, svojoj sobi, krevetu. Nigde.

Muškarci su kao životinje u zoološkom vrtu. Treba ih zatvoriti u kaveze da ne bi jurcali svuda unaokolo. Žene su kao čuvari u vrtu, To je brak, zar ne mislite tako? Mi ih testiramo i pripitomljujemo. Možda je više kao cirkus nego zoološki vrt. Ne znam.”

Ona je kao žica na violini koja je zategnuta do tačke kidanja. Nije srećna. Da je srećna ili uplašena ili požudna, postala bi lepa. Oslobodila bi se svog oklopa i postala ono što stvarno jeste. Ne shvata da nije srećna. Samo ja to shvatam. Samo ja mogu da vidim unutar nje i oslobodim je. Čeka me, zatvorena u sebe, još je svet nije dodirnuo.

To je bio napad panike,” rekla je ona. “To je sve, Zoe.”

Panka je polako prolazila, ali je strah ostao. Kao da sam u hladnoj senci, rekla sam Louise. Kao da gledam sa ivice visoke zgrade, tako visoke, da nisam mogla da vidim dno. Htela sam samo da se sklupčam, spavam dok ne bude gotovo. Želela sam da neko drugi preuzme odgovornost i da sve bude u redu ponovo. Želela sam da stavim ruke preko ušiju i zatvorim oči, i sve će nestati.

“Jednoga dana”, rekla je Luis, pokušavajući da me uteši, “ćeš se osvrnuti na sve ovo, kao na nešto strašno što se desilo i prošlo. Moći ćeš da pretvoriš u priču koju ćeš pričati ljudima o sebi.” Nisam joj verovala, nisam mogla. Nisam verovala da će ova noćna mora, prestati. Svet je postao drugačije mesto za mene.

Bila sam umorna, mada mi se nije spavalo, a vreme sporo prolazi kada ste uplašeni.