Ejmi Snou

„Ne možeš ništa ni znati o mom životu. O, ne mislim da te nipodaštavam – niko ga ne može razumeti. U ovom našem svetu je za žene postavljen šablon, Ejmi, i neka nam je bog u pomoći ako se ne uklopimo u njega.

Ali život pred nas postavlja izazove koji taj šablon nadilaze, i šta da radimo? Smešno mi je kad pomislim da je ženama dozvoljeno tako malo mogućnosti, a onda ih kažnjavaju kad pribegnu sredstvima koje imaju. Smešno mi je što žene osuđuju kad koriste jedinu pravu moć koju poseduju na način koji njima odgovara! Smešno mi je kad pomislim da smo osuđene na život pun kleveta i ogovaranja kad zakoračimo izvan tog izopačenog paradoksa koji nam nameću priroda i vaspitanje. Zasmejava me mnogo toga, Ejmi, a zapravo ništa nije smešno.“

Na kraju, draga Ejmi, samo hrabro. Ne očekujem da se preko noći oporaviš od gubitka, niti da me zaboraviš, niti da me zameniš nekim drugim (jer ja sam jedna i jedinstvena, zar ne?). Ali očekujem da živiš. I da živiš dobro. Jer život koji si do sada poznavala, bez obzira na naše prijateljstvo, nije život kakav može biti i kakav bi trebalo da bude.
Prati moj trag, preklinjem te. Ne samo zato što će te on odvesti dalje nego što si mogla i da zamisliš već i zato što imam nedovršeni posao koji sad samo ti možeš da zaključiš. Naše igre i pustolovine još nisu gotove. Ha! Potrebno je mnogo više od smrti da bi mene neko ućutkao!
S ljubavlju,

O. V.

Krevet je mesto na kom se odigrava velik deo života – rođenje i smrt, strast i sanjanje – najvažniji trenuci našeg krhkog ljudskog postojanja.

Shvatila sam kako je slatka samoća kad nije prisilna, kako je moguće biti zadovoljna u društvu sama sa sobom kad to nije jedina mogućnost koja ti je na raspolaganju.

Moja kći je u jednome bila u pravu. Žene su možda odgajane da budu vrle, nevine i da udovoljavaju, ali za to nema nagrade u ovome životu.

Moja kći je u jednome bila u pravu. Žene su možda odgajane da budu vrle, nevine i da udovoljavaju, ali za to nema nagrade u ovome životu

Svako ima neku svoju priču, čak i oni za koje smatramo da su teški ljudi. Najbolje je prihvatiti sve onako kako jeste i sagledati šta sve imamo.

Sad mi ti snovi deluju veoma jednostavno, kao grubi crtež koji je kredama u boji naslikalo tužno i zamišljeno dete. Ali lepota neostvarljivih snova počiva upravo u tome što su neostvarljivi – kako bi se i kada ostvarili zapravo nije ni važno. Pretpostavljam da čežnja nije ni bila u samom crtežu, nego u osećanjima ispod njegove površine. Želela sam mir, osećaj da nekom pripadam, i ljubav.

„Ne! Henri me nikad ne bi izneverio u tom smislu, čak i ako ne odobrava. Imam u njega potpuno poverenje.“

„I voliš ga?“, potvrdila je Elspet.

„Svim srcem.“

„Znači voliš ga, veruješ mu i želiš da se udaš za njega.

Odneo me je u voćnjak da bismo imali privatnosti, skriveni među drvećem. Seli smo na travu i ponovo me je zagrlio, a ja sam počela da se smešim, bez obzira na to što sam bila duboko nesrećna.
Zagrljaj je prešao u ljubljenje. Gledao me je kao da sam neka retka i skupocena lutka za koju nije mogao verovati da mu je u rukama, strepeći da će mu se slomiti pod vrhovima prstiju. Osećala sam se kao da sam čitav život bila gladna i žedna, već samo tog pogleda.
I meni je bilo isto tako, čudesno. Obraz mu je bio mek, uprkos preplanuloj koži od celodnevnog rada napolju. Na vilici sam mu osetila početak brade i to mi je bilo tako strano. Imala sam osećaj da ga pijem prstima, dlanovima, da upijam svaki centimetar i smeštam u pamćenje.