„Da. Nije bilo dovoljno ponuditi im da prežive smak sveta. Bilo je potrebno obećati im nešto više... A večni život... Makar u razorenoj pustinji u kojoj se vazduh oseća na sumpor, a voda na rđu, bio je dovoljno dobra ponuda. Jer... život večni... On je sam sebi svrha i cilj, zar ne? Ma kako bedan i težak bio. To je u našoj podsvesti... našem genetskom kodu... u kosti... mesu... svakoj jebenoj ćeliji... tako smo... programirani. Bog nas nije stvorio besmrtnim, kao vas, anđele, ali nam nije oduzeo pravo da besmrtnosti težimo i da do nje dođemo ne birajući sredstva. Meni su presađeni skoro svi organi više puta... Ne sećam se broja... Kao ni toga koliko puta sam zamenio krv. Na kraju smo otkrili nano-robote. To je bio dar... Život večni. I svi su pristali. Čak i Papa u Rimu. A onda se to desilo... Nuklearni rat, epidemija Zelene kuge, poplave, zemljotresi, kraj...“
„A šta ako nije?“