Putujući bioskop gospodina Saita

A na mom porodičnom stablu bilo je tako mnogo grana kojima je nedostajalo samo malo prolećnih pupoljaka pa da segnu u budućnost.

Jednostavna je i predivna ta spremnost ljudi da se nadaju.

Pipino srce bilo je kanarinac, koji je pevao suncu sve dok mu ne poiskaču modrice.

Izgledao je veoma srećno u svom kosmosu, mada se nebo otvorilo i bio je mokar do kože.

Prvi put po dolasku na Gornji Pafin osetila sam poriv da nastavim da putujem. Privlačio me je kao što mesec privlači plimu i poželela sam da mogu da odem sa gospodinom Saitom i njegovim magičnim putujućim bioskopom.

Stavim rolnu u aparat, evo ovde, i onda filmska traka – to ti je ovo ovde – prolazi ispred sijalice sa jarkim svetlom koja baca sliku na platno“, objasnio je gospodin Saito.

Kako se film nađe na čaršavu?“

„Uz pomoć svetla. Sve u vezi sa filmom vrti se oko svetla.“

nasred sobe stajao je gospodin Saito, u ljubičastom kimonu sa srebrnim pantljikama i motivom ždralova.

nasred sobe stajao je gospodin Saito, u ljubičastom kimonu sa srebrnim pantljikama i motivom ždralova.

Film večeri bila je Zlatna groznica.