Kazna za greh – Knjiga uspomena

po povratku dočekalo majčino pismo. Iako u njemu nije pisalo ništa što Ema već nije znala, bila je srećna zbog saznanja da joj je majka zdrava i da je dobro. Radovala se zbog njenih doživljaja sa putovanja, pisama i razglednica koje joj je slala, i bodrila je da nastavi sa naučnom karijerom koju je rat grubo prekinuo. Nijednom rečju joj nije pomenula svoje zdravstvene probleme, niti teskobu koju je osećala svakoga dana.
Nakon kratkog vremena, profesor doktor Franc Nojbauer preuzeo je dužnost rukovodioca katedre za filozofiju na bečkom Univerzitetu, a Emilija je sa zadovoljstvom ulagala napore kako bi mu olakšala predstojeće obaveze. Sa radošću je prisustvovala prvom predavanju posle toliko godina, koje je njen suprug održao pred punim amfiteatrom, i u sećanjima se vratila nekoliko godina unazad, preživljavajući ponovo

nije srećan onaj ko mnogo ima, već onaj kome malo treba…

Nada je kovčeg lažne sreće

kao onaj što se zadihao

Dok je isplivao, pa na žalu

u opasnu vodu se zagledao,

tako duša moja, izmičući još valu,

okrenu se da gleda to gazište

gde niko živ ne izađe na obalu.

Ljubav je božanstvena zabluda koju konačno upoznaš onda kada te napusti bol.

Ne, draga, grešiš. Neka te gleda svako ko može da vidi. Bila bi prava šteta ne nagraditi oči tvojom lepotom. Ipak, nisi u pravu. Jedino što želim jeste da te ja ponovo gledam. Pa makar trajalo jedan dan.

Tog trenutka, kao da se i sama smrt iznenadila. Kako da umre tako dobar čovek? Previše je to za jedan grob.

Želim da budeš srećna, da se ponovo smeješ. Pokopao sam tvoje biće u svoju tamu i sa tom spoznajom više ne mogu da živim…

– Recite mi, Lujza, da li je srećna? Voleo bih da znam da li je srećna, moja Ema…?

Odmahnula je tužno glavom.

– Tako sam i mislio…

Ljubav je božanstvena zabluda koju konačno upoznaš onda kada te napusti bol.