Novih 147 priča iz zanimljive istorije Srba

Веровали у постојање лапота или не, остаје чињеница да се у неким селима као што је Велики Извор код Зајечара и дан-данас за неког ко је стар и неспособан каже да је „готов за мотку“

Први српски телевизор, назван „Тесла 59 ТВ“, имао је екран дијагонале 43 центиметра, и био тежак целих 20 килограма. Имао је 12 канала, а слика је постојала само на једном. Укључивао се у струју преко уређаја званог „стабилизатор“. Направљен је у фабрици Никола Тесла у Београду, а онда је политичком одлуком, производња пребачена у Ниш.

Најпродаванији апарат Електронске индустрије из овог града био је „амбасадор“, а ТВ пријемници прављени су и у Загребу (РИЗ – Радио-индустрија Загреб), Крању (Искра), и Бањалуци (Чајавец). Кад је почела производња колор телевизора, у прави план је избило Горење из Словеније.

Београђани су у капитализам ушли затворених очију – због дима са роштиља!

Пера Добриновић био највећи глумац кога смо икад имали. А он је, телесно, готово био богаљ!

Први Србин који је дошао у Србију да буде лекар био је доктор Јован Стејић, рођен у румунском Банату.

О првом школованом лекару који је живео и радио у Србији нема много података. Грк Константин Александриди дошао је 1819. године у Крагујевац из Смирне да буде лични лекар кнеза Милоша Обреновића.

Књаз Данило је 1856. шароњање забранио, али се оно тајно радило и даље. Зна се да је у неким селима рађено и 1907. године.

Крајем те године Карађорђе га је вратио у државну службу, и уврстио у неколико делегација које је слао по Европи.

Војвода је преминуо у својој кући 20. јануара 1945.

Крајем седамдесетих година тврдило се да је Бојовић преминуо од последица вређања и физичког злостављања партизанских официра, намерних да му узму кућу.

Историчар Дејан Ристић побио је ове тврдње утврдивши да „историјски извори, искази чланова породице и сведока не подржавају теорију да је војвода Бојовић доживео батинање од стране представника комунистичке власти, нити да је од последица физичког злостављања преминуо“.

У изводу књиге умрлих Храма Светог Саве од 23. јануара 1945. године као узрок смрти наведено је „обострано запаљење плућа“.

Глушчевић се после рата вратио у Париз, али му Французи нису заборавили сарадњу са Немцима. Ухапшен је 1919. године, а од Београда је затражена документација да би му они судили. Влада коју је водио отац његовог ортака Радета Пашића, одбила је да то учини.
Штавише, 1923. године суд у Краљевини СХС Глушчевића је ослободио свих оптужби, а заплењена платина му је враћена!
Раде Пашић, наравно, није ни излазио пред суд.