Dženet Vinterson

Pokre­ćem se ne pokrećući se i odvaljujem vratanca boksa. Lako je. Vadim bebu, a ona je blistava kao zvezda.

Ostani uz mene; noć već brzo pada;

Tama sve je gušća; ti jedina si nada;

Kad utehe nema i kad odu svi,

Pomoć bespomoćnima, Bože, to si ti.

„’Mnoga voda ne može ugasiti ljubavi, niti je reke potopiti.’“

To je iz Pesme nad pesmama.

Pročitao sam da se na svakih sedam godina celo telo obnovi. Svaka ćelija. Čak se i kosti obnavljaju poput korala. Zašto onda pamtimo ono što bi trebalo da je davno prošlo? Koja je svrha svakog ožiljka i poniženja? Koja je svrha sećati se lepih vremena kad ih više nema? Volim te. Nedostaješ mi. Mrtva si.

Otkrivam da patnja znači živeti s nekim ko nije tu.

Gde si?

Otkrivam da patnja znači živeti s nekim ko nije tu.

.

„Ali šta ćeš da radiš“, kaza Mimi, „ako moraš da uništiš sve oko sebe da bi bio slobodan?“

„A ako to ne uradiš, umreš?“, upita Kseno.

„Da, ako to ne uradiš, umreš.“

Ali šta ćeš da radiš“, kaza Mimi, „ako moraš da uništiš sve oko sebe da bi bio slobodan?“

„A ako to ne uradiš, umreš?“, upita Kseno.

„Da, ako to ne uradiš, umreš.“

„Nemam vremena.“

„Koja je svrha vremena ako ga uopšte nemaš?“

Kseno reče: „Kad bih mogao da vratim vreme. A onda se setim da sam odluke koje sam doneo doneo zato što nije bilo mene da donesem drugačiju odluku. Slobodna volja zavisi od toga da budeš jači od trenutka u kome si uhvaćen.

Naše navike i strahovi donose naše odluke. Mi smo algoritam samih sebe – ako vam se dopalo to, možda će vam se dopasti i ovo.“