Karlos Ruis Safon

Šest godina kasnije, odsustvo moje majke bilo je za mene još uvek opsena, gromoglasna tišina koju još nisam bio naučio da ućutkam rečima.

„Ponekad je bolje staviti mozak u pogon i iscrpsti ga nego ostaviti ga na miru da počne da se dosađuje i živog te pojede.”

„Divljaka ništa ne plaši kao žena koja zna da čita, piše, misli, i pride pokazuje kolena

Čovek se istinski zaljubi samo onda kad nije svestan da mu se to dešava. I ja sam se zaljubila u tog slomljenog i duboko nesrećnog čoveka mnogo pre nego što sam i posumnjala da mi se dopada. On, koji me je uvek čitao kao otvorenu knjigu, strahovao je za mene.

Svetlost svitanja cedila se s balkona i simsova u dahovima kose svetlosti koji nisu dopirali do tla.

Ono što je teško nije tek zaraditi novac – jadao se. – Teško je zaraditi ga radeći nešto čemu vredi posvetiti život.

Bea kaže da umetnost čitanja odumire veoma polako, da je to intimni ritual, da je knjiga ogledalo i da u njoj možemo da pronađemo samo ono što već nosimo u sebi, da u čitanje unosimo mozak i dušu, a da su to dobra svakim danom sve ređa.

Kao što su španski vozovi stizali kad ih vidiš da stižu, tih ukradenih godina nikada nisi znao kada će doći kraj detinjstva.

Bar otvori svoj poklon pre nego što odeš u krevet – reče otac.

Pokaza na paket uvijen u celofan koji je stavio prethodne noći na trpezarijski sto.

Oklevao sam časak. Moj otac klimnu glavom. Uzeh paket i odmerih ga. Pružih ga ocu ne otvorivši ga.

– Najbolje je da ga vratiš. Ne zaslužujem nikakav poklon.

– Poklon se daje zbog radosti onog ko poklanja, ne zbog zasluga onog ko prima – reče moj otac. – Sem toga, više ne mogu da ga vratim. Otvori ga.

U pomrčini zore otvorih pažljivo umotani paket. U njemu je bila kutija od izrezbarenog drveta, sjajna, obrubljena zlatnim ukrasnim čavlima. Obasja me osmeh pre nego što sam je otvorio. Zvuk brave pri otvaranju bio je divan, kao u satnog mehanizma. Unutrašnjost kutijice bila je presvučena tamnoplavim somotom. Bajni „monblan majsterštuk“ Viktora Igoa ležao je u sredini, zaslepljujući. Uzeo sam ga u ruke, posmatrajući ga na odsjaju s balkona. Na zlatnom vrhu pera bio je urezan jedan natpis.

Danijel Sempere, 1950

Ključ beše obojen rđom i težak skoro kao moja savest.