Fjodor M. Dostojevski

Čovek se plaši smrti zato što voli život,

Od kamena nema bola, ali u strahu od kamena bola ima.

Čovek se plaši smrti zato što voli život

Kako izgleda, istina je da drugu polovinu ljudskoga života čine obično samo navike stečene u prvoj polovini.

Za namerna i nenamerna dela. Učinivši greh, svaki čovek se time već ogrešio o sve i svaki čovek je bar zbog nečega kriv za tuđi greh. Pojedinačnog greha nema. Jer ja sam veliki grešnik i možda veći od vas.

Ljudi su plašljivi samo pred onim što neposredno ugrožava njihove lične interese.

U mutno vreme kolebanja ili bitnih promena uvek i svuda se pojavljuju raznorazni bezvredni ljudi.

I u najopreznijim porodicama rastu devojke koje moraju jednoga dana da zaplešu.

Aljoše tako je bio navikao da zove kneza Alekseja Petroviča. I zaista je to bio nadasve umiljat mladac ljepotan, slab i nervozan kao ženska, ali ujedno veseo i prostodušan, otvorene duše, sposobne za najplemenitije osjećaje, srca koje voli, koje je čestito i zahvalno, pa je postao kumirom u kući Ihmenjevih. Iako mu je bilo devetnaest godina, bio je još pravo

Pomamno sam ga promatrao, iako sam ga već često dotle viđao gledao sam mu u oči, kao da bi mi njegov pogled mogao odgonetnuti sve dvoumice, razjasniti mi čime je, kako ju je taj dječak mogao očarati, u njoj razbuditi takvu bezumnu ljubav toliku ljubav da zaboravlja na najprviju dužnost, da bez rasuđivanja žrtvuje sve što joj je dosad bilo nasvetija svetinja? Knez me uhvatio za obje ruke, krepko ih stisnuo, a pogled mi njegov, krotak i jasan, proniknuo u srce