Jasminka Petrović

Plašila se samoće, a opet, jedino se u svojoj samoći osećala sigurno. Kada bi zaključala sva vrata oko sebe, znala je da joj niko ne može prići, a samim tim, niko je ne može povrediti.

Ali ponekad je bol suviše veliki, a samoća teška i strašna, kao sada, u vreme novogodišnjih praznika. Svi negde žure, prave planove, smeju se, kupuju poklone, ukrašavaju stanove. Za to vreme ona sedi u svojoj tajnoj odaji i priželjkuje da je neko pronađe i otključa. Ali kako kad je ključ sa unutrašnje strane?

Bolje kraj sa bolom, nego bol bez kraja

Trebalo je da bude operska diva, ali je postala nešto još uzvišenije, umetnica života. Ona mi je poklonila čudotvorni ključ. Sad mogu da pustim u svoje srce sve one koje volim.

Od njega sam dobila drvenu kutiju. U nju mogu da stavim sve svoje strahove, sumnje i bolove.

Poklonio mi je svetlosni mač kojim mogu da se odbranim od svakog neprijatelja.

njega sam dobila zlatnu medalju za sve svoje pobede i poraze u životu.

Poklonila mi je čarobno ogledalo. Sad u svako doba dana i noći mogu da vidim koliko sam lepa.

„Ponekad je strah od bola veći nego sam bol”, ujna je gledala Taru ravno u oči.

Ujna je svoju decu učila drugačije: „Čoveče, reci šta te muči, ne mogu ja da gledam u pasulj da li si ljut ili si gladan. Zašto imaš usta ako ne da govoriš i jedeš?”