Nele Karajlić

Sivilo se šunja kroz krvotok, a kiša obara pogled i ne dâ ljudima da podignu glavu. A u pognutoj glavi kote se mračne misli. I truju li je, truju.

umetnost, to je istina, a život, to je kopija onoga što želimo da budemo.

Ćale je bio lud, ali je lud bio i ceo svet. Zato je ćale i mogao da ga razume. Malo je bilo normalnih kojima je to bilo jasno. Ali i ti normalni su s vremenom poludeli.

postoji išta preče od budućih pokolenja? Zar ona nisu najvažnija svetost naših života? Zar ta pokolenja nisu zaslužila naš dar? A ima li svetijeg dara od tebe samog? Ti im poklanjaš sebe, svoj život, da bi od tela tvog i tvoje žrtve oni napravili kamen temeljac za neki budući, pravedni svet. Ti si taj koji za to ne dobija ništa! Ništa neće poneti tvoje ime, ali u tom Ništa leži i sve tvoje spokojstvo.“

On nije umro, jer smrt za njega više ne postoji. Jedino za smrt nema vaskrsenja! Ona kad se desi, ne ponavlja se!

Ti si mi otvorio vrata onoga što sam najviše voleo, vrata muzike, ti si mi pokazao svet, bio sam spreman da te pratim do kraja, da ti ispunim sve želje, u meni si imao i najodanijeg slugu i najiskrenijeg prijatelja, ja sam jedini znao sve tvoje tajne, čuvao ih kao da su moje, ja sam pratio sva tvoja osećanja, ugađao im, branio te pred neprijateljima, trpeo uvrede upućene tebi, bio sam tvoj apostol!“

Teško je reći ko kome više treba, ideja mladosti ili mladost ideji. Ideja traži mladost kao što brod traži jedra, a mladost traži ideju da ne prođe uzalud. Ideja od mladosti dobija snagu, a mladost od ideje smisao. Ideja bez mladosti je ptica bez krila, a mladost bez ideje školjka bez bisera. Ideju i mladost spajaju dve stvari. Zanos i slepilo. Mladost je dovoljno hrabra da sa idejom sraste, a ideja je dovoljno mudra da čoveka napusti kada prođe mladost.

sećanje je lepo samo kod onoga koji je izgubio i kome se to što je izgubio nikada neće vratiti. A onaj koji to još uvek ima, on se i ne seća, već mu je od toga muka.

ko dete, ako se ne buni, nije hrabro, ali kad odraste, ako se buni, nije mudro.

Gledao je brata zanesenog u besedi, besedi bolesnog čoveka i pitao se, kako je moguće da je tolike ljude, žene, neuku decu, vojnike, čak i zlikovce, umeo da smiri, da ih obuzda, da im izleči i duh i telo, da im udene smisao života, da ih povede na pravi put, pokaže svetlost, a to nije u stanju da učini sa vlastitim bratom… pa još i blizancem! Za sve je imao leka, i za ljude i za bolesti, osim za svoga brata!

„Zašto, Gospode?“, i tad se prenu, kao da dobi odgovor.

„Zato što voli i veruje kao što volim i verujem ja? Samo što naša vera i naša ljubav nije usmerena ka istome pravcu. Ona se potire, beži jedna od druge, kao istopolni magneti. Zato nikada sa njim nisam