je hladno decembarsko veče u Kjotu, drevnoj prestonici Japana. Vozila sam bicikl kroz tamu do Šoren-ina, malog hrama izvan turističke staze, ušuškanog u podnožju planine Higašijama. Te večeri vrtovi hrama bili su blago osvetljeni, prigušeno svetlo ispredalo je tajnovitu pređu preko obrisa borova i nestvarnih bambusovih šumaraka.
Izula sam se i zakoračila unutra, na blistavi pod uglačan od stopala koja osam stotina godina klize po njemu, od rubova odora koji se šušteći vuku po njemu. Velike podne ploče, prošarane i potamnele od starosti, pružaju se od Carske palate. Sela sam na zadnju verandu koja se pruža oko celog hrama, nožnih prstiju utrnulih od hladnoće i daha koji mi se rasplinjuje pred licem.
Unaokolo se širi miris tamjana. Miriše kao ljubičasta boja, na način koji ne umem da objasnim. Sićušni odblesci svetlosti raštrkani po vrtu pojavljuju se i nestaju, hiljade zvezda koje dišu kao jedna. Samo deset minuta dalje, četvrt zabave Gion odiše energijom uzbuđenih turista, pijanih biznismena i učtivih gejši. Ali ovde, uz uzani strmi put na istočnom obodu grada, pronašla sam mir.