Džini Sejfer

Postoji veza između odbojnih stanja uma – usamljenosti, sramote, čak tuge i užasa – i sklonosti ka osećanju velike strasti; ovo je razlog što romanse cvetaju u doba ratova ili prirodnih katastrofa, kao i u vreme ličnih životnih nesreća.

Ovaj čovek, nitkov ovaj, ološ, jest’ – čovek ovaj voljen je
i dušom žene jedne caruje.

To kako se oni gledaju, kako jedno o drugom govore i kako se jedno drugom obraćaju, posle toliko zajedničkih godina, pokazuje da ljubav koja traje nije ishod srećnog slučaja već neprestanog rada. Njihovo prijateljstvo je duboko i zahvaljujući njemu nadvladali su razlike koje deluju nepomirljivo. Njihova dobra volja prevazilazi ideje koje ih razdvajaju; njihove osnovne vrednosti – odanost, iskrenost, dobrota – ujedinjuju ih. Ovo im je omogućilo da se godinama suočavaju s brojnim tragedijama i preokretima sudbine, a da nikad ne iznevere jedno drugo.

Jedini put iz bola vodi kroz bol.

Jedini lek jeste da priznate, prihvatite i otpatite što ste svoje nade vezali za nekog ko to ne zaslužuje i ko nikad ne može zadovoljiti vašu želju i što ste svoju sudbinu prepustili takvoj osobi.

Neverstvo ne razlikuje pol, a seks je dovoljna, mada ne i nužna komponenta; žena vas može povrediti podjednako kao i muškarac, prijateljica podjednako kao i ljubavnik. Svako ko se oseća nezamenljivo ima moć nad vama, a beznadežnost vas može naterati da se ponašate podjednako loše po sebe.

Bolna svest o sopstvenoj stidljivosti navela ju je da nepromišljenost (za koju je onaj post bio jedan od prvih upozoravajućih signala) pogrešno protumači kao hrabrost i karakter, i potvrdila njegovu superiornost i privlačnost u njenim očima. Bio je neko ko se mogao idealizovati i oponašati, njen pasoš za avanturu i lični napredak. Površno gledajući, činilo se da je veoma smeo, veoma snažan, da sve kontroliše, kao što narcisi često deluju onima koji nisu toliko zaljubljeni u njih.

Šta je ovu nežnu, pažljivu i vrlo inteligentnu mladu ženu privuklo ovakvom muškarcu? Odgovor treba tražiti u vatrenosti s kojom ga je opisala, čak i posle više decenija, i slepoj, autodestruktivnoj prirodi njenog prepuštanja; oni su poveznica sa njenom prošlošću.

Čovek u koga se zaljubila bio je maligna karikatura Meginog oca. Upadljivo je ličio na njega, i fizički i mentalno. „Ličio je pomalo na mog tatu, koji je u tim godinama takođe imao lepo telo“, potvrdila je. Megin otac je igrao bejzbol u nekoj maloj ligi i fizički bio spektakularan primerak svoje vrste, a u mladosti je bio pravi vratolom i imao je u sebi i izvesnu karakternu crtu tiranina. Megina majka, koju je oborio s nogu kao tinejdžerku, za njega se udala sa devetnaest godina, u istom uzrastu kad se njena kćerka zaljubila u svog atletski građenog studenta filozofije. Oba muškarca naređivala su svima u svom životu. Megina skromna majka život je provela pod muževljevom vlašću, ispunjavajući njegove zahteve. Čitava porodica ugađala je njegovim prohtevima i strahovala od njegovog gneva, ali on je umeo da bude i velikodušan i principijelan, što je primetno nedostajalo njegovom mladom supstitutu. Posmatrajući odnos svojih roditelja – budući da je otac kinjio i nju i njenu majku – Megi je preuzela model ponašanja u kom je potisnula sopstvene potrebe, pa ju je privukao muškarac koji je dominirao njom i time potvrdio njeno uverenje da je nesposobna.

Zašto život s ocem, kao i danak koji je takav život uzimao, nije naveo Megi da pobegne od muškarca koji je toliko ličio na njega? Njen doživljaj oca nije bio u celosti toliko loš da bi je sprečio da je privuče neko poput njega – makar ne dok je bila mlada i nesigurna. Njena identifikacija s majkom i njihov blizak odnos takođe su odigrali važnu ulogu pri ovom izboru. Nesvesna potreba da se ponove problematični odnosi iz prošlosti ujedno je i moćna i pritajena; naša prošlost uvek živi u nama i utiče na nas kroz čitav život. Seksualni i emocionalni magnetizam kojim ju je privlačio ovaj muškarac zaveo ju je i nadjačao sve racionalne zamerke koje je možda imala.

Njen otac je, kao i njegov dvojnik, omalovažavao žene u svom životu i radio šta je hteo, kad god je hteo – iako, srećom, drogiranje nije bilo među njegovim porocima. Tek kad je prestala da toleriše ponašanje koje je njena majka nastavila da trpi, Megi je počela da poštuje sebe; i da traži, a onda i nađe, muškarca koji će je ceniti.

Monika vidi brak kao sobu strave; nije čudo što je privlače muškarci koji nisu pogodni za brak.

Bilo mi je jasno šta me privlači njemu – bio je izuzetno pametan – ali još uvek ne razumem zašto je, za ime sveta, odabrao nekog poput mene, potpuno neprimerenu njegovim željama da bude minimalno vezan. Mogu samo da pretpostavim da su mu se moja pažnja i emotivni intenzitet dopadali podjednako koliko su i bili uzroci koji su ga naterali da pobegne