Ivan Tokin

Nije najbolje. Samo ne znam šta hoću, ali precizno znam šta neću, a to je važno za mene. Za nas, za tebe.

Onda je ustao, stavio moju ogrlicu u džep i čučnuo pored mene. Rekao mi je tačno ovako: – Ako ti se ostaje, a ti ostani. Ako je to tvoja ženka, onda ti je mesto pored nje. Ti nisi moj pas, ti si moj najbolji drug, i to obojica od početka znamo. Ti si car i treba da živiš kao car, onako kako ti misliš da treba. Mi sad idemo i ne vraćamo se. Ja ću da odlepim bez tebe, ali preživeću, kao i ti.

Nemoj da pozajmljuješ pare, ni od koga. Nemoj da kukaš, nikome.

Lepo je kad se živi. Lepo je kad je teško. Lako je sumnjivo. Lako je magla. Lako je samo vrh ledenog brega. Lako je tri centimetra cveta iznad deset metara korenovog sistema. Lako je za turiste u rođenim životima.

Reke često to rade, prave se da idu odavde onamo, a u stvari idu odande ovamo, i nemaš pojma šta je stvarno, dok ne uđeš u reku, pustiš se, i vidiš gde te nosi.

Kad tako veliko srce plače, to kao da nekako zgusne prostor, pa se teško krećeš, teško mrdaš telo, kao da sve oko tebe nije vazduh, nego njegove guste suze.

Lepo je kad se živi. Lepo je kad je teško. Lako je sumnjivo. Lako je magla. Lako je samo vrh ledenog brega. Lako je tri centimetra cveta iznad deset metara korenovog sistema. Lako je za turiste u rođenim životima.

To kako komfor može da razori slobodnu ličnost neke osobe, to valjda ne moram vama ljudima da objašnjavam.

Sećam se trenutka kad sam osetio da imam srce i odmah sam shvatio da je svet moj.

Bilo je samo nekog zanosa, neke ljubavi koja kao da potiče iz davnih vremena, kao da smo se nekad ranije sreli, nekad proživeli nešto veliko, razumeli se kao sunce i mesec, bili, na primer, majka i sin, ili neki zabranjeni ljubavnici, tako smo se gledali i tako smo se osećali.