Sara Pener

Za mene, čar istorije ležala je u trivijalnim pojedinostima davno proživljenih života, u neizrečenim tajnama običnih ljudi.

Za ljude, lavirint. Mogla sam im pokazati sve što su hteli da vide tamo u Medveđoj aleji.

Da ubica ne mora ni da mrdne svojim dugačkim, nežnim prstom. Da ga ne mora dodirnuti dok umire.

Postoje i drugi, pametniji načini: staklenke, jelo i piće.

Apotekarka je bila prijateljica nas žena, čuvarka tajni: muškarci su mrtvi zbog nas.

Samo što nije ispalo onako kako sam naumila.

I nije apotekarka kriva za to. Nisam čak ni ja.

Krivica je isključivo do mog muža i njegove žudnje za onim što mu nije bilo namenjeno.

Sve što se unese u telo ukloni nešto iz njega, pobudi nešto ili nešto savlada.

Zašto radije patimo nego da otkrijemo tajne? Naprosto zato da se zaštitimo ili zato da zaštitimo druge?

Sve što se unese u telo ukloni nešto iz njega, pobudi nešto ili nešto savlada.

„U redu je da se čovek promeni“, prekinula sam ga, „ali ne i da sakrije, zakopa delove svoje ličnosti.“

Prvo je postojalo poverenje. A onda je to poverenje iznevereno. Potonje ne može postojati bez prvog. Ne može te izneveriti neko kome nisi verovao

Dvanaest minuta. Jedva merljiv delić života, a ipak dovoljno da mu promeni tok.

Maleni se rasplakao, moja majka takođe. Znala je koliki bol mora da trpi njegova nova, osetljiva koža. Strašno je, Elajza, kad nekom nanosiš bol, čak i kad znaš da je s najboljom namerom.“

Ne može te izneveriti neko kome nisi verovao.“