Jurij Gagarin

Ali neko nejasno predosećanje, očekivanje nečeg značajnog, još tada se rađalo u meni.

Pod objektivima televizijskih i filmskih kamera i foto-aparata, išao sam napred. Znao sam da svi gledaju u mene. I odjednom sam osetio nešto što niko nije primetio – odvezala mi se pertla na cipeli. Samo je falilo da je nagazim i ispružim se po crvenom tepihu pred svim tim poštenim ljudima. Koliko bi konfuzije i smeha bilo – nije se srušio u svemiru, već na ravnoj zemlji…

Novine su me obradovale, ali sam u isto vreme bio i zbunjen. Biti u centru pažnje, ne samo svoje zemlje već celog sveta, prilično je opterećujuće. Želeo sam da sednem i napišem da sve to uopšte nije samo moja zasluga, da su desetine hiljada naučnika, stručnjaka i radnika pripremale taj let, koji je mogao da obavi bilo ko od mojih drugova kosmonauta. Znao sam da su mnogi sovjetski piloti sposobni za let u svemir i da su fizički i mentalno spremni za to. Takođe sam znao da sam imao

Takođe sam znao da sam imao sreće – rodio sam se u pravo vreme. Da sam stigao na svet nekoliko godina ranije, ne bih prošao zbog starosti; da sam se rodio kasnije, neko bi pre mene već bio tamo gde je stremilo celo moje biće.

Životno iskustvo pokazuje da svemir neće osvajati nikakvi „supermeni“, već najobičniji ljudi. Uostalom, graditelji sovjetskih svemirskih letelica, kao i moji drugovi kosmonaut svi oni su obični ljudi,

predstavnici naše radničke klase, naše inteligencije. Pre samo nekoliko godina ja sam radio kao livac, a sada sam postao pilot-kosmonaut. Pogledajte me: zar vam ja ličim na „natčoveka“?

volja – to je pre svega umeće upravljanja svojim ponašanjem, kontrolisanje svojih postupaka, sposobnost prevazilaženja svih poteškoća i ostvarivanje ciljeva uz minimalno trošenje snage.

Do sada su mi se sve želje ispunile. Hoće li mi se ostvariti i ovaj skriveni san?

Pažljivo sam, kao posmatrač sa strane, analizirao svoj karakter, navike, umeća: da li ću uspeti da postignem sve što hoću? I odgovorio sam sebi: uspeću!