Ketrin Mej

Zima me je ispraznila, potpuno opustošila. U svoj toj belini, videla sam šansu da postanem potpuno nova osoba. Napola se izvinjavajući, počela sam da stvaram tu novu, drugačiju osobu: onu koja je ponekad neprijatna i ne čini uvek šta je ispravno i koja je zbog svog velikog, glupavog srca prečesto ranjena i ranjiva, ali i osobu koja zaslužuje da bude ovde jer sada ima šta da pruži.

Kada prestanemo da priželjkujemo leto, tada zima može da postane veličanstveno godišnje doba u kome svet poprima tananu lepotu, kada čak i trotoari svetlucaju.

„Igla raspori tkaninu da bi je povezala. Nema jednog bez drugog.“
*

Zimi vas deli samo nekoliko koraka od mrklog mraka.

Iskoristila sam svu svoju energiju samo da bih to videla i vredelo je. Ali kako bih to ikada mogla da opravdam spoljašnjem svetu? Kako priznati da sam izabrala prigušeni žamor čvoraka a ne bučne zahteve radnog mesta?

To se nauči zimi: postoji prošlost, sadašnjost i budućnost. Postoji vreme posle zlog vremena.

Je li vam uopšte dozvoljeno da idete na odmor kada ste na bolovanju? Nisam bila sasvim sigurna. Šta će ljudi, pobogu, misliti ako saznaju da sam otišla? Daleko smo odmakli od vremena kada smo odmor smatrali osnovanom merom koja će nam pomoći u ozdravljenju. Pitam se je li sada uopšte ostalo vremena za oporavak. Ili smo uključeni ili smo isključeni.

Kakve veze ima jeste li u jednoj ili drugoj zemlji ako se ionako osećate bolesno? Bar ćete uživati. Nikad ne znate šta vas čeka iza ugla.

„Shvatiš da niko nije onakav kakav izgleda na prvi pogled.“ Svi imaju svoju količinu patnje, samo je kod nekih skrivenija nego kod drugih.

Život se u izobilju nastavlja zimi, upravo se tada i događaju promene koje nas uvode u buduće divote.