Zašto ljudi mrze vegane

Vaspitani smo da volimo životinje i da se grozimo surovosti prema njima, ali istovremeno smo odrasli u kulturi koja uživa u sendvičima sa slaninom, nedeljnom pečenju, ribi s krompirom.

Nek su i glasni i neprijatni, licemeri, samozadovoljni i skloni propovedanju, ali vegani su sve brojniji i nisu više na margini i, što je najgore, sasvim je moguće da su u pravu.

Uspon veganizma manje je pitanje ličnog ukusa, a više generacijskog prevrata; manje je povezan s mesom, ribom, mlekom i mlečnim proizvodima, a više sa sistemima koji nam ih serviraju u tako ogromnim količinama. Kad se sve sabere i oduzme, veganski ratovi zapravo nemaju nikakve veze s veganizmom – već s time kako se sloboda pojedinca sukobljava s ličnom i environmentalnom zdravstvenom krizom.

teren. Prema ovom tumačenju, rat protiv vegana je čin većine osuđene na propast, koja se bori da sačuva svoj štetni način života. Nek su i glasni i neprijatni, licemeri, samozadovoljni i skloni propovedanju, ali vegani su sve brojniji i nisu više na margini i, što je najgore, sasvim je moguće da su u pravu.

Mogli bismo prikazati sadašnji trenutak kao rub ponora, a narastajuće interesovanje za ishranu na bazi biljaka kao najsigurniji način povratka na bezbedan

u kom će uživati mali broj ljudi, s punom svešću da time narušava svoje zdravlje.

Neki predlažu hitnu akciju, poput uglednog advokata Majkla Mensfilda, koji je nedavno predložio (u govoru održanom prilikom pokretanja kampanje Vegan Now) da konzumiranje mesa postane protivzakonito. Povukao je paralelu sa zabranom pušenja i odista, vrlo je moguće da će meso (crveno meso) s vremenom postati novi duvan – po

Okretanje leđa jedenju mesa nije tako jednostavno kao prelazak sa svinjetine na vege-kobasice: ono od nas zahteva da odbacimo neke duboko ukorenjene vrednosti.

ao gotov izvor proteina, meso ostaje velika težnja, najsigurniji dokaz prosperiteta

zadržalo primat u kulturama širom sveta. Prvobitno je postalo statusni simbol, jer ga je bilo teže pribaviti nego biljke – čak je i mala životinja mogla pobeći, a ako je ulove, bila je u stanju da nanese povrede koje su, u svetu pre antibiotika, mogle imati fatalne posledice. U društvu koje je postalo hijerarhijsko, nije bilo jasnijeg obeležja statusa od mogućnosti da jedeš meso kad god ti se prohte. U svojoj knjizi Meathooked (2016) Marta Zaraska priča o otkriću egipatskih grobnica u kojima su faraoni shranjivali pored „mesnih mumija“, korpi punih goveđeg i živinskog mesa balsamovanog u pripremi za večni život. Naša fetišizacija mesa nije se smanjila – naprotiv,