Dablin strit

Kad kiša počne da pada, neće prestati samo zato što joj to kažete. Pretpostavljam da prestane sama od sebe. Moje suze su, poput kiše, nastavile da klize dok sam se vraćala kući, zamagljenog vida. Zaista je teško opisati slomljeno srce

Ne možeš dozvoliti da ti strah vlada životom i uništava odnose s ljudima. Moramo da uživamo u vremenu koje imamo, bez obzira na to koliko će trajati. Prestani da bežiš.“

Nekad oblaci nisu paperjasti. Nekad su mračni i debeli. Takav je život. Dešava se.

Znam da fotografije najčešće podstiču pitanja, ali ne mogu se naterati da ih sklonim. One su bolan podsetnik da ćete završiti slomljenog srca ako nekoga volite... i ne mogu podneti da se odvojim od njih.

Mišići su mi se napeli i zacvilela sam mu uz usne, a gaćice su mi ovlažile od želje. Žudnja se

Ogorčeno sam zinula. Okrenuo se i otišao... a njegova je poslednja.

Mrzim ga.

Stvarno ga mrzim.

Šteta što ga moje telo ne mrzi

Fizički sam se trgla unazad zbog njegovih reči, kolena me umalo nisu izdala, oči se iskolačile, usta se užasnuto otvorila. I onda se najgore dogodilo. Zaplakala sam.

Kroz suze sam videla kako je Brejden stisnuo usne. Načinio je dva koraka ka meni, sav narogušen. „Jebeno sam znao“, prosiktao je, prilazeći mi.

„Ne dodiruj me!“, vrisnula sam jer nisam mogla podneti misao da mi bude blizu.

„Da te ne dodirnem?“ Zarežao je i oči mu ratoborno zavarničiše. „Ubiću te!“

„Mene?“ Okrenula sam se, zgrabila tanjir sa sušilice, obrnula se i zavitlala ga

Podigla sam kukove kako bih ga ohrabrila da nastavi kad sam osetila kako se uživanje ponovo razliva, ispunjava me i očajnički traži zadovoljenje. „Prošlo je neko vreme.“

Otvorio je oči. „Koliko?“

„Brejdene...“

Ako je stan ovako dobar,

Ako je stan ovako dobar,