Imigracije

u nepoznatom, neprijateljskom svetu, koji je bio uređen po neshvatljivim pravilima, u gradu u kome ljudi nisu šetali ulicama, u kome nije bilo moguće skoknuti do prodavnice na ćošku da bi se kupila so, jer male prodavnice uopšte nisu postojale, bez kafića, bez viđanja sa poznanicima, u gradu koji se sastojao od pravolinijskih ulica, koje su bez izuzetka išle ili u pravcu sever-jug ili istok-zapad, na kojima nije mogla da pronađe ni jedan jedini slučajno iznikli žbun, nijedan ugao obrastao samoniklom travom, jer je čak i trava duž autoputeva bila odlučno pokošena, ujednačeno i sistematično. Koliki je strah od prirode osećala ta mlada nacija, koja je odlučila da ujarmi celi divlji kontinent kad se tako pomno zatvara iza vrata kuća i automobila, neprekidno ograđuje, preseca i poravnava, nastojeći da na taj način pokori čak i najmanju neposlušnost prirode?

Da li ljudi koji žive u slamovima imaju neuroze, da li im se dešava da pate od depresije? Ili ne mogu sebi da dopuste takav luksuz i zadovoljavaju se prostim tifusom, neprefinjenim tetanusom ili difterijom?

uvek sam se bojala da bi neka nepažljiva, površna primedba, nemarno dobačena, mogla da me demaskira, otkrije zastrašujuću istinu o mom lošem ukusu i primitivnoj unutrašnjoj konstrukciji.

– Šta viriš tamo? – viče na svoje gledaoce Baterflaj. I ti ispod imaš to isto!
–

– A ti? – pažljivo me posmatrao. – Kako tebi ide? Sigurno dobro. Jednostavan, bezbedan život otpadnika, sve po redu i po propisu?

– Aha – odgovorila

Ćutim, lako je biti pametan kad pomislim da se na kraju vraćam u malu enklavu blagostanja u kojoj sam uspela da se rodim...

onda se setim onog dana, pre nekoliko godina, kada sam pozvala telefonom u pet ujutru i rekla da više ne mogu da izdržim, a on mi nije postavio nijedno pitanje, samo se obukao i odmah dovezao, a onda je dugo, dugo sedeo zajedno sa mnom za kuhinjskim stolom i gladio me po leđima.

olnog rascepa. Jer on ne bi bio dobar otac kada ne bih prešla taj mukotrpan, bolan put preko kojeg sam morala preći da bih napokon postala to što jesam.

Osmehujem se njegovoj ćeli i pegavom vratu, a zatim izlazim na terasu. Sedam na plastičnu stolicu, pored saksija sa muškatlama i posmatram grad, koji spokojno diše u dolini, umoran od dnevne vreve. U osvetljenom prozoru preko puta ljubi se neki par, na balkonu sa leve strane usamljeni muškarac završava večeru, briše zamašćena usta rukom i širi novine na krilo. Mačka se sklupčala na ispustu na zidu, između dimnjaka i gomilice polomljenih crepova. Grad tone u san, a minareti džamija stražariće nad njim cele noći, ozbiljni i napeti, kao vojnici svesni svoje uloge. Daleko, razbacana po prostranstvu široke, rasprostranjene tame, blistaju svetla brodova.

– Hvala – ljubazno odgovaram.

Ljubazno, jer je, kad sam bila mala, on u stvari bio najvažniji. U njegovim plavim frotirskim košuljama, povijenih ramena, u njegovim suvim, toplim šakama, sa nabreklim žilama na zapešću zatvarao se moj svet i tada sam imala osećaj kao da sam upućena u nekakvu neobičnu tajnu; jer on me je puštao unutra, tamo gde drugi nisu imali pristupa, nikad. A sada se oboje branimo, a ja sigurno više nego on...